Marvelov Spider-Man 2018 recenzija

Marvelova superherojska groznica koja trese filmsku industriju još uvek se na pravi način nije odrazila u svetu video igara. Razlozi za to uglavnom su korporativne naravi otkako su Marvel i izdavačka kuća Activision prekinuli saradnju koja je trajala dugih 15 godina. No, to je bilo još 2014. pa smo od tada nestrpljivo iščekivali novu eru za superherojske video igre. Mnogi su taj „sveži početak“ naslutili u Spider-Manu za PlayStation 4, a sada je konačno došao trenutak istine kad otkrivamo je li naslov Insomniac Gamesa predvodnik sledeće generacije superherojskih igara.

O kakvoj je igri ovde reč?

Znam da bi ovo moglo zvučati kao naglo spuštanje, ali sintagme poput „nove ere“ i „sledeće generacije“ ipak su samo simbolična trabunjanja kod ovog Spider-Mana. Mislim da je važno naglasiti kako ova PS4 ekskluziva ne donosi ništa revolucionarno ni u žanru akcijskih avantura niti u podžanru herojskih igara. Tokom igranja nisam nijednom osetio onaj „vau efekt“ zbog nečega što ni u kojoj drugoj igri nisam video. Nije mi se ponovio osecaj kompletne očaranosti kakvu sam pre devet leta imao s Batmanovim Arkham Asylumom.

Dobro sad kad sam to skinuo s duše napokon mogu prestati s plašenjem. Uz sve gore rečeno, Marvel’s Spider-Man svejedno je do sada najbolja igra o čoveku-pauku, a uz to još i opako zabavna akciona avantura. Insomniac Games pogodio je ravno u srž pitanja šta ljudi očekuju od Spider-Man igre. Bez previše polemike dostavili su proizvod koji savršeno predstavlja Spider-Mana kao lika, sa svim njegovim vrlinama, manama i problemima.

U priči leži najveća zasluga za izjavu kako je ovo najbolja Spider-Man igra do sada. Odluka Insomniac Gamesa da radnju smeste na sam vrhunac Spider-Manove karijere (uz osam godina radnog staža) pokazala se promišljenom. Spidey je samouveren u svom poslu jednako kao što je Peter Parker neorganizovan u svom životu, a ta podela njegove ličnosti dovodi do problema iz kojih se izvlače zgodne pouke.

Spider-Manov lik ne napreduje samo u veštinama koje otključavate tokom igre. On se menja kroz priču i jasno je vidljiva transformacija od šaljivdžije s početka igre do odgovorne osobe koja se na kraju suočava s posledicama svog ponašanja. Upravo je odgovornost ključna tema koja je u ovoj priči odrađena neočekivano dobro. Ne smem navesti na koji način – proizvođači taj dio igre s razlogom žele držati u tajnosti; ali reći ću da se u priči nameće zanimljivo pitanje: kakav je to heroj koji „gasi požar“ koji je sam prouzrokovao.

Za pohvalu je prezentacija Spider-Mana kao ranjivog lika koji ne dobija sve svoje bitke, a kompliment je to i odlično dizajniranim negativcima. Nisu svi jednako detaljni i motivacije su im ponekad banalne, ali odnos sa Spider-Manom svakom od njih je specifičan. Većina tih likova sa Spider-Manom se već susrela i izvukla deblji kraj, no ima tu i novih neprijatelja koje Spidey upoznaje prvi put.

Priča je zapravo mešavina klasičnih zapleta iz stripova, i to s momentima gde ubacuju elemente novije istorije Spider-Mana, primera radi lik Milesa Moralesa. Iako je to radnja za koju većim delom znate gde vodi, uz to možete očekivati i nekoliko iznenađenja. Meni je jedno od iznenađenja bilo koliko se sporo radnja odvija u prva dva poglavlja. Nije da su ta dva akta bila dosadna, ali igra jako mnogo toga ostavi za zadnju trećinu. Na svu sreću, taman kad se nakon nekih 12 sati naviknete na taj sporiji ritam rasplitanja priče, sledi drastična promena tempa. Sve u svemu, prelazak vam može potrajati od 15 do 20 sati, ovisno o tome koliko se bavite sporednim misijama i zadacima.

Dakle, priča na pravi način predstavlja suštinu Spider-Mana i njegove problematike, ali šta je s gameplayem – oseća li se igrač doista kao superheroj u ovoj igri? Odgovor je: nego šta! Dve osnovne mehanike – kretanje i borba – ovde su izvedene maksimalno ugodno i praktično. Njihanje gradom ne mogu dovoljno nahvaliti kad kažem da savršeno dočarava agilnost Spider-Mana. Mislim da je ovo „najbrža“ igra otvorenog sveta i to mi je odlična stvar. Možda su Prototype, Just Cause i inFamous brze igre, ali Spider-Man se uz malo vežbe ovde može kretati neverovatno brzo. Njihanje pomoću mreže tek je početak jer kasnije možete otključati odskakivanja, dodatna privlačenja, pa čak i trikove.

Najbolja stvar je u tome što su kontrole čista uživancija. Spider-Mana do sada nikad nisam kontrolisao takvom lakoćom. Cela me stvar zapravo podsetila na Tony Hawk’s Pro Skater gde su kontrole toliko dobre da sve ide „kao po loju“ i gotovo nikad se ne događa da zabunom pritisnete pogresni taster. Naravno, zna se dogoditi da se tokom nekih potera sapletete i izgubite na brzini kretanja, ali je igra generalno dizajnirana tako da se uvek možete brzo kretati. Uvek u blizini imate nešto za šta možete prilepiti svoju mrežu.

Zbog toga sam u ovoj igri jako retko koristio opciju brzog putovanja. Mapa se može preći s jednog kraja na drugi za manje od pet minuta, što vam može zvučati alarmantno, ali mislim da je otvoreni svet ovde savršeno kompaktan i da nema prostora za prazan hod. Na svakom koraku nalazi se neka zanimljivost, pogotovo u zadnjoj trećini igre kada otključate sve sporedne aktivnosti.

Manji deo zadataka, što sporednih što glavnih, odnosi se na njihanje gradom. Većinu aktivnosti čini borba, a ona je druga mehanika kojom je Insomniac upotpunio iskustvo igranja u ulozi Spider-Mana. Istina je da su koncept preslikali od Rocksteadyjevog Batmana, ali ovde treskanje zlikovaca ima daleko više fleksibilnosti i ne svodi se samo na mehaniku pravovremenog protivnapada.

Svi se napadi šakama izvode jednim tasterom tako da je combo poteze jako lako zapamtiti. Spider-Man pritom ne „pleše“ od neprijatelja do neprijatelja ako samo udarate po tasteru za napad nego se do udaljenih neprijatelja morate privlačiti mrežom, odnosno zasebnim tastero. Slično vredi i za protivnapad – iako se dobija indikator kada se može izvesti, jednim se tasterom izvodi izmicanje, a posle toga „ručno“ morate napasti neprijatelja drugim tasterom.

Osim klasičnih napada i protivnapada, Spider-Man može vitlati neprijatelje i kojekakve predmete iz svoje okoline, može koristiti različite naprave poput električne mreže ili letećeg pauka pomagača. Kad ostvari dobar combo rezultat može aktivirati posebnu veštinu ili takozvani „finisher“ napad kojim instantno onesposobi neprijatelja. Takođe se može njihati i za vreme borbe te ciljati neprijatelje u usporenom vremenu.

Dakle, sistem borbe dopušta igraču da bude kreativan i da uživa u premlaćivanju zlikovaca baš kao i sam Spider-Man, čak i kad to premlaćivanje izgleda smešno – npr. Spider-Man s automobila lansira neprijatelja u vazduh i onde ga udara dok se obojica i dalje kreću zajedno s automobilom, a zapravo su u vazduhu. Kul zar ne ?!

Na žalost, sama igra ne iskorišcava baš najbolje tu fleksibilnost sistema borbe. Neprijatelji jesu raznovrsni, ali igra pred vas češće stavlja desetak istih neprijatelja nego nekoliko različitih vrsta u kombinaciji. Najčešći izazov nije vam prilagođavanje napada za različite vrste protivnika nego jednostavno tamanjenje što većeg broja tih protivnika.

Nemaštovitost u iskorišcavanju mehanika borbe posebno dolazi na videlo u bitkama sa šefovima, tj. glavnim negativcima. Većina tih bitaka odvija se na identičan način – Spider-Man izbegava napade i čeka da mu se otvori prilika da se mrežom privuče negativcu, uputi 3-4 udarca i tako ponovno sve do kraja borbe. Dok se okršaj s negativcima kroz priču prezentuje kao nešto značajno, same boss bitke često su mi delovale suviše jednostavno, boss bi bio poražen dosta brzo i nakon svega sam imao blesavi izraz lica s pitanjem: čekaj, to je sve?

Još jedan deo igre koji je malčice podbacio jesu deonice sa skrivanjem, odnosno neprimetno vrebanje neprijatelja. Delovi igre u kojima igrate s drugim likovima većinom su dizajnirani tako da postoji samo jedan put, odnosno jedan način kako se prelaze, a ako pogrešite pa vas neprijatelji vide, automatski se vraćate na zadnji checkpoint.

To još mogu prihvatiti, ali tiho eliminisanje sa Spider-Manom lišeno je skoro svakog izazova. U svakom trenutku možete videti kojeg je neprijatelja „sigurno“ eliminisati bez da uzbunite ostale. Dok god ste na višem nivou, neprijatelji vas ne mogu videti. Štaviše, toliko su glupi da nikada neće podići glavu i primetiti ako neko visi u mreži na uličnoj lampi.

Koordinacija im je gotovo nikakva i uvek padaju na isti trik s distrakcijom. Devet godina stari Arkham Asylum po tom je aspektu barem dve klase bolja igra. Doduše, možda se neprijatelji malo opamete na najvišoj postavci težine, ali ona nije bila dostupna u vreme dok sam recenzirao igru.

Mislim da su i u Insomniac Gamesu bili svesni da im stealth deonice nisu na nivou kao ostali segmenti gameplaya pa ih nisu previše ni forsirali. Stealth zapravo najbolje služi u sklopu sporednih aktivnosti. Njih ima dosta, iako u početku nemate takav osecaj jer se postupno otključavaju kako rešavate glavne misije. Insomniac je s popratnim sadržajima učinio šta je mogao, ali tu ne očekujte čuda. Ima tu repeticije ala Ubisoft tornjevi, ali sviđa mi se što neki zadaci nisu statične ikonice na mapi.

Naime, dok se njišete gradom povremeno dobijate policijske dojave o kriminalnim aktivnostima ili kriznim situacijama koje su trenutno u toku. Te su aktivnosti uvek u relativnoj blizini vaše lokacije, a nestaju ako se ne odazovete na dojavu. Zgodna je stvar što takvi događaji imaju nekoliko varijacija pa nećete triput za redom zaustavljati pljačku trgovine nego ćete naići na poteru automobilima, na saobracajnu nesreću, na sukob dveju frakcija i sl. U prva dva sata ta mi je dinamičnost davala osecaj da je grad živ i da se u njemu nešto događa.

Ostale aktivnosti ipak su statične, premda se neke od njih trude biti maštovite. Primera radi, negativac zvan Taskmaster daće vam vremenski rok da obavite određeni zadatak, a svaki će put to biti nešto drugačije. Slično funkcionisu i istraživačke stanice Harryja Osborna na čijim ćete misijama upravljati robotskim paukom, fotografisati lokacije i sl. Važna je stvar što sve sporedne aktivnosti i misije imaju nagrade koje nije moguće ostvariti ako samo pratite glavnu priču. Naime, svaka od njih donosi vam jedan tip tokena, kojih ukupno ima šest vrsta.

Tokene koristite kao valutu za kupovanje pomagala, nadogradnji, te različitih kostima za naslovnog junaka. Kostimi nisu samo kozmetika jer uz svaki dolazi i posebna moć. Kostime i moći možete menjati u bilo kojem trenutku, pa ako ste npr. usred borbe s neprijateljima koji koriste vatreno oružje, možete  aktivirati moć uz koju Spider-Man postaje otporan na metke.

Sve u svemu, mislim da su se proizvođači Spider-Mana baš potrudili u nameri da razbiju monotoniju i repetitivnost kakvu igre otvorenog sveta obično imaju. Rezultat njihovog rada neće vas oboriti s nogu, ali će vam definitivno ponuditi neke zgodne detalje. Prvih nekoliko sati delovaće vam čarobno dok upijate sve što se događa i gledate kako vam se otvara sve više mogućnosti. Tempo se nakon toga malo uspori, no kako sam već spominjao, situacija se drastično promeni u zadnjoj trećini igre – nešto kao u samoj završnici GTA: San Andreasa.